Rusla – na našem starom jeziku znači najdublji deo reke..
Fascinirana sam prognanim bićima iz naše mitologije, pa sam odlučila da ih sačuvam od zaborava.
Ovom ilustracijom oživljavam, iz svoje mašte onako kako sam ih ja zamislila – Rusalke
Crvenokose lepotice koje su nastajale od utopljenih devojaka, koje se još nisu udale, kojima je život prekinut u punoj snazi i bujnosti.
Pojavljivale su se samo sedam dana godišnje, u proleće kad cveta žito. Tamo gde bi one prošle, žito je raslo kao iz vode..
Igrale su noću po mesečini, jer mesec je njihovo sunce, a svaki onaj koji bi ugledao kolo rusalki dobijao bi napade smeha i udovi bi mu se grčili i uvijali u nevoljnoj igri.
Ali da bi rusalke donele plodnost zemlji, postojala su pravila za ljude.
Ljudi su se u toku te nedelje suzdržavali od poslova koji bi ih mogli uvrediti. Tako je bilo zabranjeno odlaziti u šumu, spavati van kuće, kupati se u rekama i jezerima tokom rusalne nedelje…
Probude se tog jutra sa tobom, ti demončići. Ti jednu papuću, oni drugu. Ti se umivaš, oni se zlobno smeškaju u ogledalu.
Koraci su ti teži tog dana jer ne hodaš sama. Idu tvoji verni demončići sa tobom u stopu.
Uzimaš kaput pa ga prvo dobro otreseš u nadi da ćeš i njih otresti sa sebe, ali kad ga obučeš shvataš da je i on neobično težak na ramenima…
Otvaraš vrata, duboko udahneš hladan vazduh i nevoljno se pitaš..Jel idemo?
Taj deo nas koji nas žulja. Koji se ne da iskoreniti ma koliko god radili na sebi. Kvari nam imidž, ali ne drugima, ne ne, od drugih ga vešto krijemo, nego sebi –
U ogledalu se bezobrazno kezi.
Tvrdoglav orah kao kuća visok a ispod zemlje kao dve; deo nas koji se ne da iščupati. Premeštamo ga iz džepa u džep, ali mu nikako ne nalazimo adekvatno mesto.
Čupamo ga, gulimo, zatrpavamo, spaljujemo..A ustvari treba da shvatimo da sa njim zajedno moramo da rastemo. Jedino tad krenuće u pravcu koji želimo.
Baš kao orah.
Kažu ti da će vremenom biti bolje, i hoće, ali zato što mora biti da se ne bi uzbrkala okolina previše. Ljudi nastave dalje pa očekuju i ti ćeš. Ne bi baš bilo prijatno da ih sad podsečaš na ono što bi oni jednog dana mogli da izgube, a i šta će oni sa tvojim gubitkom?
Kao kofer koji ne može u gepek njihovog svakodnevnog života da se ugura, smeta im i pretežak je. To ti bude brzo jasno posle nežnih poruka i izjava saosećanja. Pa poneseš svoj kofer i čekaš da barem dobije točkiće, da bude za nijansu lakše. Desi se i to, nekad ga i ne primečuješ kako se kotrlja za tobom. I stvarno bude bolje.
Ali ono što ti niko ne kaže je šta da radiš sa tom količinim ljubavi koja nema gde da ode više…Jer ona, ona ne prolazi
Savest. Ona uvek dolazi nepozvana. Skriva se iza ćoškova naše svesti. Uhodi. Brzo i neprimetno se kreće – Nečujna.
Na vrhovima prstiju nam se prišunja kad to najmanje očekujemo. Ustvari, kad to najmanje želimo. Baš kad nam je najlepše i kad pomislimo da smo joj umakli, zadovoljni svojim bekstvom, ušuškani u svoju mrežu zablude…baš tad ona žustro pokuca na prozor, zahtevajući susret.
Mi tad imamo izbor, suočiti se s njom onako strašnom oči u oči, ili pokušati bekstvo opet znajući da je brža od nas i da će nas kad tad stići…